Uvod

Novac se menja. Za većinu ljudi, ova promena nije uvek očigledna jer se ne dešava preko noći. I dalje koristimo bankovne kartice, aplikacije za mobilno bankarstvo, gotovinu i onlajn plaćanja na način koji nam se čini normalnim. Ali iza kulisa, vlade, centralne banke, tehnološke kompanije i finansijske institucije razmišljaju o istom pitanju: kakav bi trebao biti novac budućnosti?

Ovo pitanje je važno jer su ljudi pod stvarnim finansijskim pritiskom. Cene rastu, plate često ne prate ovaj trend, štednja gubi vrednost tokom vremena, a mnogi se osećaju manje sigurni u svoju budućnost. Istovremeno, automatizacija i veštačka inteligencija menjaju tržište rada, što pokreće još jedno pitanje: šta se dešava ako se manje ljudi može osloniti na stabilan posao kao glavni izvor prihoda?

Zbog ovih problema, ideje poput univerzalnog osnovnog dohotka (eng. Universal Basin Income, UBI) postaju sve popularnije. Osnovna ideja zvuči jednostavno: redovno davati ljudima fiksni iznos novca kako bi pokrili osnovne potrebe i imali veću finansijsku sigurnost. Za mnoge, ovo zvuči pravedno i praktično, posebno u svetu u kome troškovi života stalno rastu.

Ali istovremeno se dešava još jedan tehnološko-finansijski napredak: digitalne valute centralnih banaka, ili CBDC. CBDC je digitalni novac koji direktno izdaje centralna banka. Isprva, može zvučati kao moderna verzija novca koji već koristimo, ali CBDC čini novac programabilnim, podložnim praćenju i lakšim za kontrolu od strane vlada.

Ovde tema budućnosti novca već postaje ozbiljnija. Ako se UBI distribuira putem CBDC sistema, vlade bi mogle brzo i direktno slati novac građanima, što bi bilo veoma korisno tokom neke krize. Ali bi takođe moglo stvoriti sistem u kojem novac dolazi sa uslovima, ograničenjima, datumima isteka ili pravilima kako se može trošiti.

Bitkoin ulazi u ovu diskusiju iz potpuno drugog pravca. Za razliku od UBI ideje, Bitkoin ne obećava besplatan prihod. Za razliku od CBDC-a, Bitkoin ne izdaje niti kontroliše centralna banka. Bitkoin je decentralizovani novac sa fiksnom ponudom, dizajniran da se drži i prenosi bez potrebe za dozvolom vlade, banke ili platne kompanije.

Dakle, ovo nije samo debata o tehnologiji, već o odnosu između ljudi, novca i moći. UBI, CBDC i Bitkoin predstavljaju tri veoma različite ideje o budućnosti novca. Jedna se fokusira na finansijsku podršku. Jedna se fokusira na digitalnu kontrolu i efikasnost. Jedna se fokusira na lično vlasništvo, oskudicu i nezavisnost.

Najvažnije pitanje ovog članka  je hoće li budućnost novca ljudima dati više slobode ili više zavisnosti? Ali krenimo redom. 

Problem: Ljudima je potreban novac, ali novac gubi vrednost

Za većinu ljudi, novac je sredstvo plaćanja kirije, hrane, struje, prevoza, medicinskih računa, troškova školovanja, štednje za budućnost… Svima je potreban novac jer je novac alat koji se koristi za preživljavanje, planiranje i zaštitu od neizvesnosti. Kada novac dobro funkcioniše, pomaže ljudima da sačuvaju vrednost svog rada. Kada novac prestane dobro da funkcioniše, život postaje stresniji.

Jedan od najvećih problema danas je to što mnogi ljudi osećaju da rade više, ali ipak zaostaju sa ličnim finansijama. Cene stalno rastu, dok plate često ne rastu istom brzinom. Čak i kada ljudi zarađuju više nego ranije, ne osećaju se bogatijima jer su se povećali i troškovi osnovnih potreba. Ovo stvara jednostavnu, ali bolnu stvarnost: imati više novca ne znači uvek imati veću kupovnu moć. Ako cene rastu tokom vremena, ista količina novca kupuje manje. Inflacija se često objašnjava kao „rast cena“, ali to je samo vidljivi efekat. Na značajnijem nivou, inflacija znači da valuta gubi kupovnu moć, što je posebno teško za ljude koji štede u fiat valuti. Fiat novac je novac koji izdaje vlada, kao što su dolar, evro, funta ili dinar. Nije podržan fiksnim pravilima izdavanja novih jedinica, pa centralne banke mogu povećati njegovu ponudu po želji. Većina ljudi ne razmišlja o tome u svakodnevnom životu jer jednostavno koriste novac koji im država obezbeđuje. Problem postaje jasan tokom vremena. Osoba može vredno raditi, pažljivo trošiti i držati ušteđevinu na bankovnom računu, ali ako valuta stalno gubi kupovnu moć, ta ušteđevina postaje slabija u realnom iznosu. Broj na računu može izgledati nepromenjen, ali vrednost iza tog broja polako opada.

Istovremeno, moderne ekonomije postaju sve neizvesnije. Automatizacija, veštačka inteligencija i digitalna tehnologija menjaju tržište rada. Neki poslovi mogu nestati (već se dešava), neki mogu postati manje vredni, a novi poslovi mogu zahtevati nove veštine. To ne znači da će svi poslovi nestati, ali svakako stvara novi pritisak na ličnu finansijsku budućnost.

Zbog toga, vlade traže rešenja. Ako se ljudi bore sa rastućim cenama, nestabilnim poslom i štednjom koja gubi kupovnu moć, ideja da se svima pruži redovan novčani priliv od države postaje primamljiva. Tu u diskusiju ulazi univerzalni osnovni dohodak (UBI) koji obećava jednostavno rešenje: obezbediti ljudima redovna primanja kako bi mogli pokriti osnovne potrebe. Ali to stvara još jedno pitanje: ako novac već gubi vrednost, šta se dešava kada vlade stvore ili distribuiraju još više tog istog novca?

Ovo je suština problema. Ljudima je potreban novac za život, ali novac koji koriste gubi kupovnu moć. Svako predloženo rešenje, bilo da je u pitanju UBI, CBDC ili Bitkoin, mora se proceniti na osnovu toga kako odgovara na ovaj problem. Da li štiti vrednost ljudi ili ih čini zavisnijim od sistema koji beskonačno stvara novac?

Šta je univerzalni osnovni dohodak i koja je skrivena cena?

Univerzalni osnovni dohodak je ideja da svaki građanin redovno dobija fiksnu količinu novca, obično od vlade. U većini verzija, ovaj novac se daje bez obzira na to da li je osoba zaposlena, nezaposlena, bogata ili siromašna. Cilj je stvoriti osnovni finansijski nivo kako bi ljudi mogli pokriti osnovne potrebe kao što su hrana, kirija, struja i prevoz. Zvuči li i vama kao ostvarenje sna??? Ne radiš ništa a novac kaplje na račun!

U teoriji, ovo bi ljudima moglo pružiti veću sigurnost, posebno tokom perioda nezaposlenosti, ekonomske krize ili brzih tehnoloških promena. Pristalice UBI-ja obično tvrde da bi ovaj sistem mogao smanjiti siromaštvo, pojednostaviti sisteme socijalne pomoći i dati ljudima veću slobodu pri donošenju životnih odluka. Na primer, neko bi mogao koristiti osnovni dohodak da napusti loše radno mesto, pokrene mali biznis, nauči nove veštine ili se brine o članovima porodice. U svetu gde automatizacija i veštačka inteligencija mogu zameniti neke poslove, UBI se često predstavlja kao način zaštite ljudi od ekonomske nestabilnosti. Zato i zvuči privlačno mnogim ljudima. Ako troškovi života nastave sa rastom (gotovo je izvesno da hoće, jer kada su to pali?) a poslovi postanu sve teži za pronalaženje, zagarantovani prihod može izgledati kao logično rešenje. Ono obećava jednostavnost u sistemu gde su mnogi programi socijalne pomoći komplikovani, spori i puni uslova.

Ova debata postaje još važnija kako veštačka inteligencija i automatizacija utiču na određene vrste poslova. Neki poslovi možda neće potpuno nestati (neki sigurno hoće), ali mogu zahtevati manje ljudi, niže plate ili drugačije veštine. Kada se to desi, standardni odgovori vlada su uobičajeni kao i u svakoj dosadašnjoj tehnološkoj revoluciji: programi prekvalifikacije koji možda neće funkcionisati u potrebnom obimu, predlozi za osnovni dohodak, rasprave o oporezivanju veštačke inteligencije ili kompanija koje je poseduju, i političke borbe oko toga da li ekonomski višak koji stvara nova tehnologija treba deliti građanima…

Ali najvažnije pitanje nije samo da li garantovana osnovna plata zvuči dobro. Važnije pitanje je odakle dolazi novac?

Vlada ne može učiniti nekog bogatim prostim slanjem određene sume na račun svakog meseca! Pravo bogatstvo dolazi od robe, usluga, energije, rada, proizvodnje, inovacija i štednje. Vlada može da preraspodeljuje novac, pozajmljuje novac, povećava poreze ili stvara nove jedinice, ali ne može magično stvoriti veću stvarnu vrednost povećanjem količine novca u sistemu.

Ovde počinje skriveni trošak UBI-ja. Ako se on finansira višim porezima, novac se uzima od jednog dela društva i daje drugom. Ako se finansira državnim dugom, budući poreski obveznici mogu na kraju snositi teret. Ako se finansira štampanjem novca, ukupna ponuda valute se povećava, što može smanjiti kupovnu moć svih koji koriste tu valutu. To ne znači da je svaki predlog besplatnog novca automatski loš već da se mora procenjivati po tome kako se finansira i kakve dugoročne efekte stvara. Mali, ograničen i odgovorno finansiran program se veoma razlikuje od velikog stalnog programa finansiranog beskonačnim stvaranjem novca. Rizik je da ljudi mogu dobiti više novca u nominalnom smislu, a da u realnom smislu postanu siromašniji. Na primer, primanje dodatnih XY dinara mesečno može zvučati super. Ali ako kirija, hrana, gorivo, zdravstvena zaštita i osnovne usluge rastu istovremeno, taj novac možda neće pružiti sigurnost koju ljudi očekuju. U tom slučaju, UBI ne rešava koren problema već samo privremeno pomaže ljudima dok vrednost novca slabi.

Ovo je posebno važno kada se o UBI raspravlja unutar trenutnog fiat monetarnog sistema. Fiat valute kao što su dolar, evro, funta ili dinar mogu se kreirati u većim količinama od strane centralnih banaka i vlada. Kada se ponuda novca širi brže od ponude stvarnih dobara i usluga, inflacija postaje verovatnija. Zato Bitkoineri često kritikuju UBI finansiran štampanjem novca: on može ljudima dati više valute, ali ne nužno i više bogatstva.

Postoji i društveni rizik. Ako veliki deo stanovništva zavisi od redovnih isplata od vlade, ljudi mogu postati finansijski zavisniji od političkih odluka. Ako se isplata promeni, smanji, odloži ili poveže sa određenim uslovima, građani mogu imati manje nezavisnosti nego što su prvobitno očekivali. To ne znači da je pomaganje ljudima pogrešno. Pravo pitanje je da li pomoć čini ljude jačim ili zavisnijim. Dobar sistem treba poboljšati sposobnost ljudi da štede, planiraju, rade, grade i donose samostalne odluke. Slab sistem može pružiti kratkoročno olakšanje, a istovremeno učiniti ljude zavisnijim od istih institucija koje kontrolišu novac. Univerzalni osnovni dohodak pokušava da odgovori na pravi problem: finansijsku nesigurnost. Ali ako je izgrađen na novcu koji stalno gubi kupovnu moć, možda neće stvoriti pravu dugoročnu sigurnost. 

Da bismo razumeli zašto je ovo još važnije, moramo pogledati vrstu digitalnog novca koji vlade mogu koristiti za distribuciju budućih isplata: digitalne valute centralnih banaka ili CBDC.

Šta je CBDC? 

Digitalna valuta centralne banke, ili CBDC, je digitalni novac koji direktno izdaje centralna banka. Jednostavno rečeno, to je digitalna verzija nacionalne valute, kao što je digitalni dolar, digitalni evro ili digitalni dinar. 

Suštinski se razlikuje od Bitkoina, koji je decentralizovan i ne kontroliše ga nijedna vlada ili centralna banka. CBDC je suprotno: kreira ga, izdaje i njime upravlja centralni organ odgovoran za novac određene zemlje.

Za detaljnije objašnjenje CBDC-a, pročitajte ovaj članak.

CBDC se takođe razlikuje od novca koji većina ljudi već koristi u bankarskim aplikacijama. Kada otvorite svoju aplikaciju za mobilno bankarstvo i vidite novac na svom računu, taj novac je obično novac komercijalne banke. Postoji unutar bankarskog sistema i njime upravljaju privatne banke pod vladinom regulacijom. CBDC bi bio novac centralne banke u digitalnom obliku, što znači da bi sam novac dolazio direktno od centralne banke.

Ako vas sve ovo buni, najlakši način da se razume je:

Gotovina je fizički novac koji izdaje centralna banka.

Bankarski depoziti su digitalni novac kojim upravljaju komercijalne banke.

CBDC je digitalni novac koji izdaje centralna banka.

Isprva, ovo može zvučati kao mala tehnička razlika, ali je važna jer digitalni novac centralne banke može biti dizajniran sa karakteristikama koje fizički novac nema. U zavisnosti od toga kako je CBDC izgrađen, može omogućiti brža plaćanja, direktne državne transfere, lakše naplaćivanje poreza i efikasnije finansijske sisteme. Ali bi takođe mogao omogućiti više praćenja, ograničenja i kontrole nad načinom korišćenja novca. Zbog toga se CBDC često opisuje kao programabilni novac. Novac bi potencijalno mogao biti dizajniran sa pravilima: gde se može potrošiti, kada se može potrošiti, koliko se može potrošiti ili ko ga sme koristiti!

Nalog ili token?

Da bismo bolje razumeli rizike i izbore dizajna, važno je razumeti dva glavna CBDC modela: model zasnovan na nalogu i model zasnovan na tokenima.

CBDC zasnovan na nalogu

CBDC zasnovan na nalogu funkcioniše na način koji većina ljudi već razume jer je sličan bankovnom računu. U ovom sistemu, vlasništvo nad novcem je povezano sa vašim identitetom. Imate račun, sistem zna ko ste, a transakcije se verifikuju proverom vašeg identiteta i stanja na računu.

Na primer, kada koristite onlajn bankarstvo, banka ne pita: „Da li fizički držite ovaj novac?“ Umesto toga, proverava vaš račun. Verifikuje vaše prijavne podatke, potvrđuje vaš identitet, proverava vaše stanje, a zatim ažurira evidenciju. CBDC zasnovan na nalogu bi funkcionisao na sličan način, osim što bi račun mogao biti direktno ili indirektno povezan sa sistemom centralne banke. Ključna stvar je:

U CBDC zasnovanom na nalogu, sistem verifikuje ko ste.

To znači da je identitet ključan za sistem. Svaki korisnik mora biti prepoznat od strane mreže. Svaka transakcija može biti povezana sa računom. A pošto su računi obično povezani sa pravnim identitetom, plaćanja se mogu lakše pratiti.

Iz perspektive vlade, ovo može biti korisno jer smanjuje prevare, olakšava naplatu poreza, pomoć u sprečavanju pranja novca i direktna plaćanja građanima. Na primer, ako vlada želi da pošalje hitnu finansijsku podršku ili univerzalni osnovni dohodak, CBDC zasnovan na nalogu bi  mogao učiniti distribuciju brzom i efikasnom.

Ali račun povezan sa identitetom takođe stvara i glavni rizik: kontrolu. Ako je svaka transakcija povezana sa identitetom, onda finansijska aktivnost postaje veoma vidljiva. U tradicionalnom sistemu gotovine, osoba može potrošiti novčanicu bez kreiranja trajnog digitalnog zapisa povezanog sa svojim imenom. U CBDC sistemu zasnovanom na računu, privatnost je mnogo teže očuvati jer je sistem izgrađen oko identifikacije korisnika. Ovo bi moglo omogućiti vlastima praćenje transakcija, zamrzavanje računa, blokiranje plaćanja ili primenu određenih pravila na određene korisnike. Čak i ako CBDC počinje sa dobrim namerama, dizajn daje centralnom organu vlasti visok nivo kontrole nad novcem..

To ne znači da bi svaki ovakav CBDC bio zloupotrebljen. Nivo kontrole bi zavisio od zakona, izbora dizajna, zaštite privatnosti i političkih ograničenja. Ali sa tehničke i strukturne perspektive, on bi olakšavao nadzor i kontrolu građana u odnosu na korišćenje gotovine.

CBDC zasnovan na tokenima

CBDC zasnovan na tokenima je drugačiji jer se vlasništvo više zasniva na posedovanju nego na identitetu. Najlakše poređenje je fizički novac.

Ako držite novčanicu od 1000 dinara u ruci, vi je posedujete. Kada je date nekom drugom, on je tada poseduje. Transakcija ne zahteva bankovni račun, prijavu ili verifikaciju identiteta u trenutku plaćanja. Važno je da je novčanica prava, a ne falsifikovana.

CBDC zasnovan na tokenima pokušava da unese deo te logike u digitalni svet. Umesto da pita samo: „Ko ste vi?“, sistem pita: „Da li je ovaj digitalni token važeći?“ Ključna stvar je:

U CBDC zasnovanom na tokenima, sistem verifikuje ono što posedujete.

To znači da vlasništvo zavisi od kontrole nad samim digitalnim tokenom. Ako imate važeći token u digitalnom novčaniku, možete ga trošiti. Ovaj model može biti bliži digitalnom novcu jer je fokus na onome što je u novčaniku, a ne samo na identitetu korisnika.

Za ljude van kriptovaluta, zamislite digitalnu verziju novčanice. Sistemu nije prvenstveno stalo do vašeg ličnog profila, već mu je važno da li je digitalni novac koji koristite stvaran, važeći i da li je već potrošen negde drugde. Ovo može zvučati jednostavno, ali digitalni novac ima jedan veliki tehnički izazov: kopiranje. Fizička novčanica ne može biti na dva mesta istovremeno. Ako nekome date novčanicu od 1000 dinara, više je nemate. Ali digitalne datoteke se obično mogu kopirati. Možete kopirati fotografiju, PDF ili poruku više puta. Digitalnom novcu je potreban sistem koji sprečava da se ista jedinica potroši dva puta. Ovo se naziva problem dvostrukog trošenja, a rešenje bi bilo kroz blokčejn tehnologiju, kriptografiju, bezbedan hardver, centralnu verifikaciju ili kombinaciju različitih tehnologija.

Potencijalna prednost CBDC-a zasnovanih na tokenima jeste da mogu ponuditi veću privatnost od sistema zasnovanih na nalozima, barem u teoriji. Ako se pažljivo dizajniraju, mala plaćanja bi mogla funkcionisati više kao gotovina, sa manje ličnih podataka vezanih za svaku transakciju. Ali tu ljudi moraju biti oprezni. Zasnovano na tokenima ne znači automatski privatno, anonimno ili nemoguće za kontrolu. Centralna banka bi i dalje dizajnirala sistem. Vlade bi i dalje postavljale pravila. Novčanici bi i dalje zahtevali provere identiteta. Transakcije bi i dalje bile beležene. Tokeni bi i dalje podrazumevali izvesna ograničenja, poput datuma isteka mogućnosti trošenja, ako je sistem tako izgrađen.

Zašto je razlika važna?

Razlika između CBDC-a zasnovanih na nalozima i CBDC-a zasnovanih na tokenima je važna jer utiče na privatnost, kontrolu i način na koji ljudi koriste novac.

CBDC zasnovan na nalogu je usredsređen na identitet. Sistem proverava ko ste pre nego što potvrdi šta možete raditi sa svojim novcem. Ovo olakšava praćenje korisnika, primenu pravila i povezivanje transakcija sa pojedincima.

CBDC zasnovan na tokenima je usredsređen na posedovanje. Sistem proverava da li je sam digitalni novac validan. Ovo može dati osećaj bliži gotovini i može omogućiti veću privatnost, u zavisnosti od dizajna.

Najjednostavniji rezime je:

CBDC zasnovan na računu znači: ko ste vi je važno.

CBDC zasnovan na tokenima znači: ono što držite je važno.

Ova razlika postaje posebno važna kada povežemo CBDC sa univerzalnim osnovnim dohotkom.

Ako se UBI šalje putem CBDC-a zasnovanog na nalogu, svaka uplata može biti direktno povezana sa verifikovanom osobom. Vlada bi onda znala ko je primio novac, i kada, gde je potrošen i da li su poštovana pravila koja su uz njega priložena.

Ako se UBI plaća putem CBDC-a zasnovanog na tokenima, sistem bi mogao biti fleksibilniji i potencijalno privatniji, ali bi i dalje zavisilo od toga kako je token dizajniran. Novac bi i dalje mogao biti programabilan, ograničen na određenu robu, usluge, regione ili vremenske periode.

Zato se debata o CBDC-u ne odnosi samo na digitalna plaćanja. Većina ljudi već koristi digitalna plaćanja svaki dan. Pravo pitanje je ko kontroliše sistem, koje podatke prikuplja i da li ljudi mogu slobodno raspolagati svojim novcem.

Bitkoin zauzima potpuno drugačiji pristup. Vlasništvo nad Bitkoinom nije zasnovano na vladinom računu ili tokenu centralne banke, već na privatnim ključevima i decentralizovanoj mreži. Nijedan centralni autoritet ne izdaje Bitkoin, ne kontroliše njegovu ponudu, niti odlučuje kojim korisnicima je dozvoljeno da obavljaju transakcije. Ta razlika je ono što čini Bitkoin važnim u ovoj diskusiji. 

CBDC i UBI: Praktičnost ili kontrola?

Univerzalni osnovni dohodak i digitalne valute centralne banke postaju mnogo važnije kada ih posmatramo zajedno. UBI se odnosi na distribuciju novca ljudima. CBDC se odnosi na stvaranje digitalnog sistema putem kojeg se novac izdaje, prati i kontroliše. Pojedinačno, svaka ideja pokreće važna pitanja. Ali zajedno, one bi mogle promeniti odnos između građana i države na dublji način.

Najočiglednija korist je praktičnost. Ako vlada želi da pošalje novac milionima građana, CBDC sistem bi mogao učiniti taj proces brzim i direktnim. Umesto oslanjanja na čekove, banke, kancelarije za socijalnu zaštitu ili komplikovane sisteme prijava, novac bi se mogao odmah slati na digitalne novčanike. Tokom krize, recesije, pandemije ili perioda visoke nezaposlenosti, građani bi brže i lakše dobili finansijsku podršku. Dobro osmišljen sistem bi smanjio birokratiju, administrativne troškove i učinio vladine isplate efikasnijim. Ljudi koji se bore sa sporim sistemima socijalne pomoći ili ograničenim pristupom bankama bi lakše dobili novac. 

Ali isti sistem koji olakšava plaćanja može olakšati i kontrolu! Ako se novac distribuira putem programabilnog CBDC-a, plaćanje ne mora da se ponaša kao gotovina. Ona je jednostavna: kada je primite, vi odlučujete kako ćete je koristiti. Programabilni digitalni novac je drugačiji jer dolazi sa pravilima koriščenja. Npr, vlada bi mogla distribuirati UBI koji mora biti potrošen u roku od 30 dana. Mogla bi takođe ograničiti novac na određene kategorije, kao što su hrana, kirija, struja ili javni prevoz. Mogla bi blokirati potrošnju na određene proizvode. Mogla bi ograničiti novac na određeni region. Čak bi mogla prilagoditi plaćanja na osnovu identiteta, ponašanja, nivoa prihoda, društvenog statusa ili političkih odluka.

Ovde diskusija postaje ozbiljna jer pitanje nije samo da li ljudi dobijaju novac, već kakvu vrstu novca dobijaju. Ako UBI dolazi u obliku običnog novca, ljudi imaju veću slobodu da odluče kako će ga koristiti. Ako pak dolazi kroz programabilni CBDC, novac bi mogao postati uslovan, pa ne bi ni bio novac u punom smislu, već kupovna moć zasnovana na dozvoli. Ta razlika je važna jer jedna opcija daje vlasniku izbor, a druga daje izdavaocu moć.

Pristalice ovog sistema mogu tvrditi da su ograničenja korisna. Npr, mogu reći da javni novac treba trošiti samo na osnovne potrebe ili da datumi isteka podstiču ljude da troše tokom ekonomskog usporavanja. U nekim slučajevima, ovi argumenti mogu zvučati razumno. Vlada može želeti da se hitne isplate brzo koriste ili da se socijalna podrška ne zloupotrebljava. Ali kada sistem ima mogućnost da kontroliše troškove, glavno pitanje postaje: ko odlučuje o pravilima? Pravilo koje danas izgleda prihvatljivo, sutra može postati restriktivnije. Sistem stvoren za hitne isplate bi se mogao koristiti za normalan prihod kasnije. Alat dizajniran da spreči prevaru mogao bi postati alat za finansijski nadzor. Sistem plaćanja izgrađen za praktičnost mogao bi polako postati sistem u kojem građanima treba odobrenje za slobodno korišćenje novca. Ovo nije nikakva mašta ili preterivanje. Većina sistema kontrole počinje praktičnim razlozima: bezbednošću, efikasnošću, sprečavanjem prevara, reagovanjem na krize ili ekonomskom stabilnošću. Rizik je da kada infrastruktura postoji, granice kontrole postaju političke, a ne tehničke. Pitanje više nije „Može li sistem ograničiti novac?“, već postaje „Kada će to odlučiti?“.

UBI zasnovan na CBDC-u takođe može povećati zavisnost od države. Ako se osoba oslanja na redovne državne isplate za osnovne troškove života, a te isplate se distribuiraju putem sistema koji može pratiti ili ograničavati potrošnju, onda finansijska podrška postaje povezana sa finansijskom poslušnošću. Čak i ako sistem počinje sa širokim pristupom i malo ograničenja, ljudi mogu postati manje spremni da osporavaju pravila ako njihov prihod zavisi od ostanka unutar odobrenog sistema.

Prava opasnost nije da bi svaki UBI sistem zasnovan na CBDC-u odmah postao represivan. Opasnost je u tome što stvara mogućnost za nivo kontrole koji nije postojao sa gotovinom. Fizička gotovina ima ograničenja, ali ljudima takođe daje privatnost i nezavisnost. Programabilni digitalni novac može biti efikasniji, ali može i ukloniti deo te nezavisnosti.

Za početnike, najjednostavniji način da se razume je sledeći: UBI odgovara na pitanje kako ljudi dobijaju podršku. CBDC odgovara na pitanje kako se ta podrška pruža i kontroliše. Kada se to dvoje spoji, budućnost finansijske pomoći mogla bi postati brža i praktičnija, ali i uslovnija.

Zato Bitkoin postaje relevantan u ovoj diskusiji. Bitkoin ne nudi državni prihod i ne obećava lako rešenje za siromaštvo. Ali nudi nešto veoma drugačije od programabilnog državnog novca: monetarni sistem gde vlasništvo ne zavisi od dozvole centralne vlasti.

Da li univerzalni osnovni dohodak i Bitkoin mogu koegzistirati? 

U početku, univerzalni osnovni dohodak i Bitkoin mogu izgledati kao potpune suprotnosti.

UBI obično zavisi od vlade, BTC je stvoren da funkcioniše bez centralne kontrole. Prvi se odnosi na primanje novca iz sistema, drugi se odnosi na posedovanje novca van sistema. Jedan se fokusira na podršku prihodima, drugi se fokusira na štednju, oskudicu i individualnu kontrolu.

Ali odnos između dva sistema je zanimljiviji od jednostavne tvrdnje da je jedno dobro, a drugo loše.

U teoriji, neki oblik UBI-ja bi mogao postojati u ekonomiji zasnovanoj na Bitkoinu. Društvo bi i dalje moglo odlučiti da podrži ljude putem direktnih plaćanja, socijalnih programa ili javnih usluga. Bitkoin ne čini pomoć ljudima nemogućom, već jednostavno menja pravila kako se ta pomoć finansira.

Najveća razlika je način stvaranja novca.

U današnjem fiat sistemu, vlade i centralne banke mogu kreirati više valute. Ovo olakšava finansiranje velikih programa putem zaduživanja, deficitarne potrošnje ili štampanja novca. Problem je što to slabi valutu tokom vremena, ljudi mogu dobiti više jedinica novca, ali ako te jedinice izgube kupovnu moć, dugoročna korist postaje upitna.

Bitkoin funkcioniše drugačije. Njegova ponuda je fiksirana na 21 milion novčića. Nijedna institucija ne može stvoriti više BTC-a za finansiranje novih programa, niti neka vlada može povećati ponudu zato što želi da troši više. To znači da bi svaki program u UBI stilu u ekonomiji zasnovanoj na Bitkoinu morao da se finansira iz stvarnih resursa: poreza, produktivnosti, štednje, donacija, prinosa od investicija ili drugih oblika stvarne vrednosti. Zato Bitkoin menja sistem. Ne uklanja automatski socijalnu podršku, ali otežava lažno finansiranje. Ako vlada, zajednica ili institucija želi obezbediti osnovni prihod u svetu Bitkoina, ne može samo stvoriti novi novac i trošak prebaciti na sve građane kroz inflaciju, već mora odgovoriti na iskrenije pitanje: odakle dolazi vrednost?

U fiat sistemu, troškovi štampanja novca su često skriveni. Ljudi možda ne vide račun za direktne poreze, ali osećaju efekat kroz rast cena i slabiju štednju. U sistemu zasnovanom na Bitkoinu, troškovi su vidljiviji jer se količina novca  ne može proširiti da pokrije svako političko obećanje. 

To ne znači da Bitkoin rešava svaki društveni problem. On ne daje ljudima platu. Ne garantuje zaposlenje. Ne uklanja nejednakost. Ne štiti automatski nekoga ko ne razume kako da ga koristi. Bitkoin zahteva obrazovanje, odgovornost i pažljivo čuvanje BTC-a koristeći privatne ključeve umesto da ga u potpunosti ostavite banci, menjačnici ili trećoj strani. Ovo daje pojedincu veću kontrolu, ali takođe stvara odgovornost. Ako kontrolišete svoj novac, morate naučiti i kako da ga zaštitite.

Debata o UBI, CBDC i Bitkoinu nije samo za ekonomiste, političare ili tehnološke stručnjake. Ona utiče na obične ljude jer se tiče budućnosti samog novca. Način na koji se novac stvara, distribuira, štedi i kontroliše uticaće na vaš svakodnevni život, čak i ako nikada ne proučavate monetarnu politiku.

Ako se vaša ušteđevina drži u valuti koja gubi kupovnu moć, vaša budućnost postaje manje sigurna. Ako vaš novac postane programabilan, vaša sposobnost da slobodno trošite može zavisiti od pravila koja niste izabrali. Ako vaš prihod u potpunosti zavisi od državnih isplata, vaša finansijska nezavisnost može oslabiti. To nisu apstraktna pitanja. Ona utiču na to kako ljudi štede, rade, planiraju i donose odluke.

Zato je važno razumeti Bitkoin, čak i za početnike.

On nije samo o grafikonima cena ili brzoj zaradi. Na dubljem nivou, Bitkoin se odnosi na vlasništvo. On ljudima daje mogućnost posedovanja oskudne digitalne imovine koju centralna banka ne može štampati po volji. Omogućava prenos vrednosti bez potrebe za dozvolom kompanije za plaćanje ili finansijskog sistema kojim upravlja vlada. Pojedincima daje alternativu novcu koji može biti zamrznut, ograničen ili politički kontrolisan.

To ne znači da svi treba da ulože sav svoj novac u Bitkoin. Ali znači da svi treba da razumeju zašto Bitkoin postoji. Ključno pitanje nije da li UBI zvuči izdašno, da li CBDC zvuči efikasno ili da li Bitkoin zvuči komplikovano. Ključno pitanje je kakvu finansijsku budućnost ovi sistemi stvaraju? Da li čine ljude nezavisnijim ili zavisnijim? Da li štite kupovnu moć ili je slabe? Da li daju pojedincima veću kontrolu nad svojim novcem ili daju institucijama veću kontrolu nad pojedincima?

Za nekoga ko je nov u svetu Bitkoina, ovo je najvažnija stvar: učenje o Bitkoinu nije samo učenje o još jednoj investiciji. To je učenje o novcu, štednji, oskudici, vlasništvu i slobodi.

UBI može pomoći ljudima kratkoročno. CBDC može učiniti plaćanja bržim i efikasnijim. Ali Bitkoin postavlja i drugo pitanje: šta se dešava kada ljudi mogu držati novac koji nijedan centralni autoritet ne može stvoriti i kontrolisati? To pitanje je važno jer o budućnosti novca neće odlučivati samo vlade i centralne banke, već i ljudi koji odluče da ga razumeju, koriste i zaštite.