Šta je novac? Zašto država ima monopol nad kreiranjem novca? Da li vrednost novca treba da odredi slobodno tržište ili država? Da li privatna firma može da štampa svoj novac? Da li može postojati više vrsta novca?

Ova i mnoga druga pitanja je još davno postavio Fridrih Hajek, austrijski nobelovac, koji se uglavnom bavio ekonomijom i filozofijom. Njegova knjiga “Denacionalizacija novca” uvodi dozu sumnje u današnje osnove ekonomije, u kojima se država pita za sve kada je reč o monetarnoj politici. Krenimo redom…

Koncept denacionalizacije novca

Sve države sveta imaju monopol nad svojim valutama. One određuju jedinice valute, stopu inflacije, kamatne stope, zakonske regulative oko valuta. Gledano unazad, ne postoji država koja u nekom trenutku svog postojanja nije loše upravljala svojim novcem, uglavnom na štetu svojih građana a u korist par pojedinaca. Obično se šteta ogledala u povećanju inflacije kako bi se postigli određeni politički ili ekonomski ciljevi. Sa neograničenom moći da reguliše ponudu i potražnju novca, država stvara sistem u kome nema odgovornosti za devalviranje valute, dok cenu te devalvacije plaćaju obični građani koji najčešće štede novac upravo u valuti koja se namerno devalvira. Kao što je objašnjeno u jednom od prethodnih članaka, novac je tokom vekova evoluirao od sredstva razmene u sredstvo plaćanja, i ta evolucija je tekla prirodnim tokom, bez mešanja države. Zlato i srebro su korišćeni kao novac ne odlukom vlade, već što su ljudi koji su trgovali imali najviše poverenja u ove dragocene metale. Hajek zastupa stanovište da je konkurencija u sredstvima plaćanja zdrava, i trebala bi biti dozvoljena, jer omogućava nadmetanje i ustanovljenje najboljeg novca, dok se manje kvalitetan novac vremenom odbacuje. Poverenje, oskudnost, deljivost, trajnost… su karakteristike koje vremenom određuju najbolju formu novca. U svom delu, on predlaže omogućavanje opcije privatnim bankama i institucijama da same štampaju svoj novac, koji bi bio potkrepljen korpom određenih dobara ili pak nekim unapred dogovorenim indeksom kako bi održao svoju vrednost. Dalje, ljudima bi bilo omogućeno da sami biraju novac koji žele da koriste. Logično, u ovakvom odabiru, prednost korišćenja bi imao novac koji je čvrst, koji zadržava kupovnu moć tokom vremena, i koji je opšte prihvaćen, dok bi valute sa lošim karakteristikama vremenom bile napuštene i izgubile bi svrhu postojanja. Na tržištu gde postoji konkurencija, firme i institucije koje štampaju ovakav novac bi imale jak razlog da održavaju vrednost svog novca, kako bi zadržale korisnike. Kod klasičnog novca imamo zakon koji obavezuje građane da trgovinu obavljaju koristeći državni novac i zakonski je nemoguće odbiti plaćanje ukoliko druga strana želi da plati robu ili usluge u nacionalnoj valuti, dok bi kod novca privatnih institucija poverenje u valutu moralo biti zarađeno. Kroz zakone o sredstvima plaćanja u određenoj državi, države kreiraju monopol nad upravljanjem novcem, pošto ti zakoni primoravaju upotrebu određene valute zakonom a ne slobodnom voljom građana. Ovime se takođe sama valuta štiti od moguće konkurencije. Pošto ljudi nemaju drugog izbora osim da koriste novac koji je propisan, vlade lako mogu da devalviraju vrednost kroz inflaciju (što i rade), bez bojazni da će njeni građani napustiti korišćenje valute. Zakonom je uklonjen uticaj tržišta, gde bi ljudi imali izbor da jednostavno ne koriste određenu valutu, ako uvide da je ta valuta loš novac. Takođe, zakonom o sredstvima plaćanja je ukinuta i mogućnost dogovora između ljudi koji trguju, gde oni više ne mogu da se dogovore o plaćanju u robi ili dragocenom metalu npr. već su prinuđeni da koriste fiat valute. Državni novac je u svakom smislu zaštićen zakonom, na silu. Pošto su centralne banke jedine ovlašćene da štampaju novac, konkurencija je sprečena. Sve i da neko uspe da kreira bolju formu novca, zakon sprečava njegovu upotrebu. Takođe, CB imaju mogućnost povećanja broja novčanica i to prečesto koriste bilo da finansiraju državnu potrošnju ili u slučajevima političkog upravljanja ekonomijom. Ali zašto bi obični građani morali da snose posledice bezuslovnog štampanja novca, kada se već ne pitaju za stepen štampanja??? U zemljama sa visokom stopom inflacije poput  Zimbabvea, Argentine, ili Venecuele, ljudi žele da obavljaju trgovinu u dolaru, kriptovalutama, ili bar preko robne razmene, ali zakon to sprečava, pri čemu se forsira upotreba nacionalne valute koja svakodnevno gubi svoju vrednost. 

Podatak za šok! Argentinski pezo je otišao sa odnosa 3:1 prema američkom dolaru 2003e godine ka 178:1 u 2023oj godini! Izvor.

Zakon o dozvoljenom sredstvu plaćanja u suštini podržava monopol i štiti loš državni novac forsirajući njegovu upotrebu, dozvoljava zloupotrebu monetarne politike i blokira nastanak boljeg novca. 

Kada je reč o skrivenim posledicama ovakvih zakona, ne priča se dovoljno o sistemu u kojem se gubici socijalizuju, a profit privatizuje.

Banke pozajmljuju novac pod kamatama i dodatnim troškovima koji im omogućavaju ogromne profite. Ovi profiti odlaze u džepove vlasnika banaka, deoničara, menadžera i svih zaposlenih u banci. Svi oni imaju finansijski podsticaj da povećavaju profit, često pod rizikom koji ne mogu da podnesu. Tako smo i imali bankarsku krizu 2008e, gde su banke imale prevelike gubitke usled rizičnih zajmova koji su davani ljudima koji nisu imali sposobnost vraćanja duga. Ali umesto da te banke propadnu i snose odgovornost, vlada je uskočila u pomoć. Na koji način? Štampanjem novca koji je korišćen kako bi im se pomoglo da nastave sa poslovanjem. Naravno da su čak i ovoj situaciji profit od nastavka poslovanja delili isti oni ljudi. A običan narod je snosio posledice povećanja likvidnosti u sistemu kroz gubljenje kupovne moći. Kada banke znaju da imaju potporu od vlade, preuzimaju prevelike rizike, jure kratkoročnu zaradu na uštrb dugoročne stabilnosti valute, i jednostavno spekulišu više, znajući da će im gubici biti nadoknađeni. Zato imamo situaciju u kojoj se profit deli privatno između određene grupe ljudi, dok se gubici socijalizuju i dele između običnog naroda!

Po Hajeku, ljudi ne bi trebali biti prisiljeni od strane države da koriste samo jednu formu novca, već im treba dati slobodu izbora. Ovakav sistem bi limitrao uticaj centralnih banaka na manipulaciju novcem kroz menjanje kamatnih stopa i inflaciju, dok bi istovremeno jačao, čak i da pojedina valuta nestane usled nekorišćenja i loših osobina, sistem vremenom postaje čvršći, favorizujući dominantnije valute kojima ljudi veruju. Poput konkurencije u bilo kojoj industriji, i konkurencija pri kreiranju valuta bi proizvela najbolje moguće rezultate. Krajnji cilj ovog predloga je kreiranje valuta koje su stabilne, pouzdane, i koje se oslanjaju na sam učinak valute, a ne na zakon koji ih forsira. 

Postoje i određene mane ovakvog sistema, koje je ovaj nobelovac predvideo, i ponudio kontra argumente. Najpre, haos koji bi nastao od postojanja mnogobrojnih valuta. Ali haos je bio i ranije, pa su se vremenom iskristalisale najbolje valute. Samo tržište može u početku da izdrži pojavu razičitih valuta, ali će isto tako samo tržište i ljudi odabrati one koje su vredne korišćenja na duže staze. Dakle, regulisanje prirodnim tokom stvari, ne zakonima. Što se tiče prevara i poverenja u neke institucije koje bi štampale svoj novac, opet bi slobodno tržište vremenom odlučilo koje valute zaslužuju poverenje. Najveću prepreku Hajek vidi u vladajućem zakonu, po svim dosadašnjim zakonima, primena ovakvog sistema bi bila gotova nemoguća, međutim postepena adopcija bi bila moguća u sredinama koje su slobodnije u svojim monetarnim politikama.

Digitalni novac danas

Bitkoin, ali i ostale kriptovalute, se danas koriste kao validno sredstvo plaćanja u pojedinim državama, kao i između pojedinaca i firmi. Najzastupljeniji oblik kripto plaćanja su svakako stabilni novčići, stablecoins, koji su vezani za fiat valute. Tokom godine, USDT i USDC su se ustanovili kao najbolje opcije za kripto plaćanja, brže su u odnosu na fiat plaćanja, samim tim i efikasnije, nisu ograničene radnim vremenom banke, ne zahtevaju treće lice pri plaćanju, i jeftinije su opcije u poređenju sa SWIFT/ACH sistemom plaćanja. I ovde imamo primer kako sloboda izbora i samo tržište reguliše korišćenje valute. Postoje brojni stabilni novčići, ali pomenuta dva su najčešće korišćena, najtransparentnija po pitanju štampanja novih tokena i načina održavanja vrednosti, najlikvidnija i najprihvatljivija, što su sve razlozi da ih sve više i više ljudi koristi.

Vraćajući se na Hajekov predloženi model i poredeći ga sa stabilnim novčićima, uočava se par stvari. 

Preko stabilnih novčića se uvodi konkurencija u sredstva plaćanja, ali i štednje. Stabilni novčići se sada takmiče sa državnim novcem po pitanju korišćenja, brzine plaćanja, dostupnosti, prihvatljivosti… Ovo se direktno podudara sa njegovom vizijom poboljšanja karakteristika novca usled konkurencije, ili će firme koje kreiraju novac nuditi bolje usluge i prilagođavati ih svojim korisnicima, ili će korisnici birati druge dostupne alternative koji zadovoljavaju njihove potrebe. Takođe, stabilni novčići razbijaju psihološku barijeru kod ljudi koji misle da se samo državni novac mora koristiti kao sredstvo plaćanja. U današnje vreme mnogo je digitalnih nomada, korona vreme je promenilo način poslovanja mnogih firmi, i mnogi zaposleni su prešli iz fizičkih u virtualne kancelarije, pa tako imamo i situacije gde ljudi žive u jednoj državi, rade za firmu iz druge države, a primaju platu u valuti treće države. Plaćanje u stabilnim novčićima nije ograničeno državnim granicama, neuporedivo je brže i jednostavnije u odnosu na plaćanja preko bankovnih računa, i time se postavlja temelj za njihovu širu adopciju u odnosu na fiat valute. Nemali broj je onih koji i zahtevaju da budu plaćeni u USDT-u ili USDC-u, kako bi izbegli devalvaciju svog prihoda tokom dužeg perioda ukoliko bi bili plaćeni u lokalnoj valuti, usled korumpiranosti vlade i nestabilne monetarne politike koju ta vlada sprovodi nad svojim građanima. Konačno, smanjuje se i uticaj centralnih banaka u ekonomiji, jer se koriste valute van ovih institucija. 

Međutim, upotreba stabilnih novčića dolazi i sa nekim manama. Prvo i osnovno, vrednost ovih tokena je direktno zavisna od vrednosti fiat valuta za koje su vezani. Kad god se vrednost dolara u odnosu na neku drugu robu smanjuje ili povećava, vrednost stabilnog novčića koji je vezan za dolar je prati. Stoga, i stabilnim novčićem se može manipulisati preko fiat valuta, samo indirektno. Dalje, ovi novčići su kreirani na osnovu rezerve i depozita fiat valuta u bankama i institucijama od poverenja, što povlači regulatorni rizik i mogućnost zamrzavanja ili oduzimanja tih rezervi od strane države. Pošto na ovaj način potpadaju pod regulativu države, kose se sa principa koje je Hajek predložio gde država ne bi trebala da se meša u sredstva plaćanja. Konačno, firme koje izdaju digitalne stabilne novčiće nemaju nikakvu odgovornost u smislu očuvanja kupovne moći tih novčića tokom vremena, jer su oni vezani za dolar, evro ili neku drugu valutu, pošto im se vrednost limitira na fiat novac onemogućava se vezivanje vrednosti novčića za neki indeks ili korpu dobara. 

Na osnovu svega rečenog, izvlači se zaključak da su stabilni novčići, po Hajekovom predlogu, korak u pravom smeru, ali i dalje nisi dovoljno blizu savršenom novcu. Idealni novac bi trebao sadržati sledeće odlike:

• privatno kreiran, ne od strane države;
• slobodna volja korišćenja, neuslovljena državnim zakonom;
• njegova vrednost bi bila podržana vrednošću korpe određenih dobara ili nekog indeksa, ali bez direktnog vezivanja za tu korpu ili indeks;
• poverenje stečeno na osnovu kupovne moći;
• nemogućnost devalviranja vrednosti;
• imun na manipulacije centralnih banaka ili političara. 

Opcije za novu valutu

Zlato

Zlato je već bilo vezano za valute, konkretno američki dolar, i on je bio stabilan usled obaveze deponovanja zlata da bi se štampale nove količine novčanica. Sve do 1971e godine. Međutim, svet i ekonomija su napredovali od tog doba, i u današnje vreme zlato ne bi bilo dobar izbor za vezivanje vrednosti novog novca, prvenstveno zbog svoje krutosti koja smanjuje monetarnu fleksibilnost. Rudarenje zlata je skupo i sporo što limitira mogućnost štampanja novca naročito kada je neophodan odmah, a istovremeno omogućava političku manipulaciju gde vlast može da stopira konvertibilnost ili promeni količinu zlata potrebnu za štampanje određene jedinice valute, što se i dogodilo. 

Korpa dobara

Poput fiat valuta, i potrošačka korpa je manipulisana, čak i češće nego same valute. Vlade širom sveta konstantno menjaju sadržaj same korpe, kako bi zamaskirale realnu inflaciju. Ne postoji država u kojoj je moguće kupiti iste namirnice za istu količinu novca danas u poređenju sa vremenom pre 3, 5 ili više godina. U budućnosti svakako ne možemo kupiti iste stvari za istu sumu novca kojem te stvari kupujemo danas! Dalje, korpe dobara su individualne, ono što je nekom sušta potreba u korpi, za drugog ne mora da znači čak ni poželjnu stvar. Nemoguće je imati univerzalnu korpu dobara za koju bi nova valuta bila vezana.

BDP 

Vrednost bruto domaćeg proizvoda je na neki način i mera inflacije. Ukoliko ekonomija jedne države cveta, cveta i BDP. Ali kako današnje ekonomije cvetaju, ako ne kroz štampanje novca i povećanje potrošnje kroz “subvencije”? Uostalom, BDP ne znači uvek povećanje same vrednosti nečega, često je odraz novog duga, konzumerizma i povećanja količine novca u opticaju. Ne zaboravimo činjenicu da je i BDP donekle individualni, samo izražen na državnom nivou, i opet ne bi imali jednu univerzalnu vrednost koja bi se vezala za novac. A da ne govorimo o nemogućnosti dogovora između različitih zemalja čiji bi se BDP koristio u svrhe kreiranja nove valute. 

Indeks

Glavni problem vezivanja nove vrste novca za neki indeks je – koji indeks koristiti? Gotovo je nemoguće usaglasiti se šta bi taj indeks zapravo predstavljao. Uzmimo samo jedan primer. Zajednički indeks koji u sebi sadrži robu, hranu, dragocene metale, naftu… Sve navedeno je inflatorno. Ne postoji roba niti klasa imovine na ovom svetu, osim Bitkoina naravno, koja nije inflatorna. Takođe, sve navedeno je i volatilno. Kako vezati vrednost nečega danas za nešto čega će biti više i neće vredeti isto za par godina?! Povrh svega, neka finansijska institucija bi gotovo izvesno našla za zgodno da lansira trgovanje tim indeksom na berzi. I onda bi imali spekulativne radnje koje već dolaze sa berzanskim trgovanjem poput veštačkih dizanja ili obaranja cene indeksa, verovatno opet na štetu običnih ljudi koji bi koristili indeks kao meru vrednosti novca.

Krajnji zaključak je da dokle god se razmatra opcija koja na bilo koji način može biti manipulisana, imaćemo manipulisan novac. 

Da li je Bitkoin najbliže što smo došli pravom novcu?

Ukratko, da!

Malo opširnije pojašnjenje sledi. 

Bitkoin je fiksan u broju novčića koji će ikad postojati, 21 milion. Stoga, ne postoji rizik od inflacije i gubitka vrednosti. Ne postoji političar, bankar, institucija niti pojedinac koji mogu da promene ovu karakteristiku, i da se celokupna Bitkoin zajednica složi sa tim. Takođe, ne postoji centralna institucija koja reguliše novčiće u opticaju, uređaji za rudarenje koji kreiraju nove Bitkoine se nalaze svuda u svetu. Što je još važnije, svako može da učestvuje u rudarenju, a samim učestvovanjem mreža samo postaje jača i decentralizovanija. Bitkoin je počeo da se koristi kao sredstvo plaćanja, i štednje, bez državnih zakona. Čak štaviše, pojedine države su pokušale da zabrane upotrebu Bitkoina, i danas to pokušavaju ali bezuspešno. Bitkoin je i softver i mreža koji postoje na internetu, a ugasiti internet nije baš tako lako. Najdalje što su države došle je zabrana rudarenja, ali i to se rešilo tako što su uređaji jednostavno premešteni na druge lokacije. Ljudi su uvideli mogućnosti koje im Bitkoin pruža pri trgovini i koliko je ovaj sistem plaćanja superiorniji u odnosu na fiat plaćanja, sama adopcija plaćanja je potpuno voljna i eksponencijalno raste svakim danom. Efekat kotrljajuće grudve se postiže isključivo na osnovu pozitivnih iskustava ljudi koji dolaze u dodir sa Bitkoinom, ne preko zakonskih regulativa. Neke od karakteristika BTC-a kao valute su prenosivost, trajnost, deljivost, proverljivost, čime zadovoljava sve potrebne stavke da se smatra pravim novcem. Uz sve to, ne zahteva slepu veru u izdavača, kompaniju, vladu niti banku, čime se smanjuje rizik od manipulacija i pada celokupnog sistema. Vrednost pojedinačnog novčića vremenom raste, upravo zbog oskudnosti definisane od samog početka, čime se i kupovna moć pojačava. Jedino što je na ovom svetu oskudno i ograničeno je vreme i Bitkoin. Jedina, trenutna, mana koja šteti Bitkoinu kao novcu je njegova volatilnost i prevelike oscilacije u vrednosti pojedinog novčića. Ali i ovo će biti vremenom rešeno, vremenski period postojanja je tek 16 godina i nekoliko meseci. Kako vreme bude odmicalo, BTC će biti sve manje volatilan a sve vredniji. Čak iako ne zaživi kao sredstvo plaćanja, kao sredstvo štednje je odavno postao izbor mnogih pojedinaca a u poslednje vreme se sve više i institucija odlučuje da štedi u Bitkoinu, nasuprot ostalim oblicima štednje. Bitkoin adopcija raste i nema naznaka da će prestati u godinama koje dolaze.

Knjigu “Denacionalizacija novca” možete čitati i preuzeti na ovom linku.