Evolucija novca

Šta novac čini novcem? Zašto se papirni novac koristi u procesu razmene, gde određenu robu ili uslugu menjamo za parče papira? Zašto svesno učestvujemo u procesu razmene robe koju smo mukom stvorili ili usluge koja zahteva fizički rad, za običan papir sa znamenitom ličnosti na kojem piše par brojeva koje simbolizuju vrednost tog papira? Zašto jedna slika novčanice ima jednu vrednost a druga slika novčanice drugu vrednost? Kako je novac evoluirao tokom vremena da dobije status novca?

Od nagodbe do fiat novca

Današnji novac, bilo u papirnoj, kovanoj ili elektronskoj formi, je sredstvo plaćanja ustanovljeno vremenom od strane čoveka, kako bi se olakšao proces razmene robe i usluga. Istorijski gledano, ljudi su vršili robnu razmenu od samih početaka trgovine, najčešće putem nagodbe. U toj nagodbi roba koja je posedovana je menjana za robu ili uslugu koja je potrebna. Međutim, ovakva direktna trgovina je bila ograničena brojnim faktorima. Najpre, ljudi su retko imali u vlasništvu nešto što je bilo potrebno nekom drugom, bilo je teško naći osobu sa proizvodom koji je potreban baš u određenom trenutku, a čak i u situacijama kada je pojedinac imao traženu robu, sama roba nije bila lako deljiva na potrebni deo. Na ovo treba dodati i teškoće pri određivanju koliko količine robe A je potrebno da se plati usluga B, jer nije bilo nijedne jasno određene mere za količinu, niti jasno definisanih odnosa između vrednosti roba i usluga. A zamislite tek probleme u složenijim trgovinama gde osoba A želi robu koju ima osoba B, a osoba B želi uslugu koju nudi osoba C, a nikako robu koju nudi osoba A… Malo je reći da ovakav sistem nije bio održiv! Sva ova ograničenja pri razmeni su sputavala slobodnu trgovinu i sigurno bi usporile čitav proces proizvodnje određene robe da se vremenom nisu iskristalisale robe i usluge koje su bile lakše zamenljive u odnosu na neke druge. Ovaj prirodni proces opstajanja i lakšeg prihvatanja pojedine robe je zapravo osnova pojavljivanja i novca, koji od trenutka shvatanja da je najlakše sredstvo razmene postaje univerzalno prihvaćeno sredstvo plaćanja pri razmeni između pojedinaca. Ono što je bitno primetiti je da novac kao sredstvo plaćanja nije proizvod nijedne države, nikakvo pravilo ili zakon nisu odredili da baš novac bude sredstvo plaćanja u odnosu na robu poput svile, kože, začina ili neke usluge poput kovanja, pletenja, itd. Novac je vremenom evoluirao od još jednog dobra kojim se lakše trguje u odnosu na neko drugu robu, do zasebne kategorije plaćanja. Jednostavno je ustanovljen kao najlakše sredstvo plaćanja pri razmeni upravo zato što je rešavao gorepomenute probleme pri razmeni. 

Ekonomisti ponekad pogrešno pretpostavljaju da se svaka roba može trgovati u fiksnom odnosu. U realnosti, stvari su malo drugačije gde kupovna i prodajna cena variraju, i ne često se preprodaja vrši u gubitku. Dalje, nije sva roba ista, žitarice ili prirodni materijali poput svile se  mogu prodavati po stabilnim cenama gotovo uvek, dok sa druge strane možemo imati retke knjige i ploče koje se teško prodaju zbog nedostatka potražnje za njima. Faktori koji utiču na prodaju robe variraju, koliko lako roba može biti prodata po tržišnoj ceni, koliko brzo može biti prodata bez gubitaka, koliko količinski te robe može biti prodato odjednom. Sve ovo može pomoći u shvatanju kako se određena roba vremenom utvrdila kao novac.

Osobina pojedine robe da se proda brže u odnosu na neku drugu zavisi od mnoštva faktora:

• • broj kupaca koji robu želi, i koliko je želi količinski;

• • kupovna moć kupca;

• • količina dostupne robe nasuprot potražnji;

• • deljivost i prilagodljivost robe individualnim potrebama kupca;

• • spekulativnih karakteristika tržišta (korišćenje situacije u kojoj je neka roba tražena a u oskudici je da bi joj se podigla cena);

• • političkih ili društvenih ograničenja koja utiču na trgovinu;

• • lakoće/troškova transporta;

• • postojanosti/trajnosti robe;

• • geografske lokacije.

Usled svega ovoga imamo robu koju je veoma lako prodati  bilo gde, po bilo kojoj ceni, bilo kada, ali i robu koju gotovo niko i ne želi, čak ni po sniženoj ceni. 

Ljudi su vremenom primetili da su određena roba i predmeti naširoko prihvaćeni i stalno traženi, a samim tim se i lakše trguje njima nego nekim drugim materijalima. Takođe, shvatili su i da je lakše zameniti određenu robu za visoko traženu robu odmah, čak iako u tom trenutku nije potrebna, da bi se kasnije lakše zamenila za drugu robu koja im je zapravo bila potrebna. Čitav proces se razvijao svojim prirodnim tokom, bez uplitanja države sa svojim zakonima i regulativama. Prateći slobodnu trgovinu i prirodan tok stvari, navika se kreirala, najprodavanija roba je postala opšte prihvaćena roba za trgovinsku razmenu, i konačno ova roba je postala novac, univerzalno sredstvo razmene i trgovine, ne po zakonu već po praktičnoj koristi koju su ljudi imali. 

Najprodavanija roba je obično i najtraženija, naširoko rasprostranjena, oskudna (da bi zadržala vrednost), postojana, lako prenosiva, i ima upotrebnu vrednost tokom vremena. Iako države i vlade mogu legalno da ozakone upotrebu novca, njegovo poreklo loži u voljnoj akciji, ljudi su vremenom birali najtrgovaniju robu. Kako su se ove navike učvršćivale, sama roba je postajala novac kroz korisnost i upotrebnu vrednost, a ne kroz zakone i pravila sa vrha vlasti.

Jednom kada određena roba postane novac, njena se prodajnost višestruko povećava. Ljudi koji drže sirovine ili materijale koji se teško prodaju imaju jak podsticaj da te materijale prodaju u zamenu za novac, jer im novac daje brži pristup ostalim sirovinama na tržištu, dok se oni koji ne drže novac suočavaju sa teškoćama pri razmeni. Samo razmislite za trenutak, osoba sa opšte prihvaćenim novcem može kupiti šta god želi, osoba sa sirovinom koja se teško prodaje mora prvo tu sirovinu da pretvori u novac, često po lošijoj ceni jer se teško prodaje, i tek onda da sa novcem kupi ono što joj treba. Ovo takođe uzrokuje jednu vrstu ekonomske podele, novac nudi trenutnu i univerzalnu kupovnu moć, dok jedino što sva ostala roba i sirovine mogu da ponude je uslovljena i neizvesna zamena. Logično, ova podela pravi razliku između novca koji je prihvaćen od svih po stabilnom kursu, i robe koja nije prihvaćena od svih u svakom trenutku. 

Dragoceni metali poput zlata i srebra su takođe postali vrsta novca prirodnim putem, opet bez uplitanja države sa svojim zakonima, i to prvenstveno usled lakoće prodaje i prihvatanja od strane drugih lica kao sredstva plaćanja. Šta je uzrokovalo tu opštu prihvaćenost? Potražnja za ovim materijalima, postojanost, prenosivost, deljivost, oskudnost, način čuvanja su neki od razloga. Zbog ovoga su i zlato i srebro uvek bili traženi, lako zamenljivi i prihvaćeni od strane svih. Ove karakteristike su ih takođe učinile logičnim izborom za čuvanje vrednosti (štednju), trgovanje, sredstvom plaćanja pri razmeni dobara i usluga. Što su ljudi više imali pozitivnih iskustava u trgovini i razmeni sa zlatom i srebrom, to su oni bili više prihvaćeni i korišćeni. Napokon, počeli su da se koriste kao sredstvo plaćanja pri trgovini. 

Kao što se može zaključiti novac nije nastao posredstvom države, već prirodnim tokom trgovine, koji su obični ljudi formirali. Novac je ništa više nego najprodavanija i najprihvaćenija roba, nikako nešto što čuva vrednost tokom godina. Uloga države je uvedena tek kasnije, ne da kreira novac, već da ga standardizuje i poboljša. Da li je u tome uspela je sasvim drugo pitanje. Sa jedne strane, da. Državno kovanje novca je poboljšalo poverenje i samo korišćenje novca pri trgovini i svakodnevnim transakcijama. Dalje, država je ustanovila vrednost i različite apoene, kao i originalnost samih novčića (makar u srednjem veku) u smislu težine i čistoće materijala, što je dosta smanjilo falsifikate. Konačno, proglašavajući novac legalnim sredstvom plaćaja smanjena je nesigurnost u smislu fiksnog kursa i vrednosti novca.

Od fiat novca do Bitkoina

Sa druge strane, ne može se baš reći da je država samo poboljšala novac. Kako je vreme prolazilo, država je zapravo degradirala samu vrednost novca, većinom kroz inflaciju, ali i kroz neprekidnu promenu ranije ustanovljenog kursa i bezuslovno štampanje novih jedinica novca. Neretko se dešavalo da se vrednost novca namerno smanjuje kako bi se finansirali ratovi (prisutno i danas, nažalost). Centralne banke su odigrale možda i ključnu ulogu u istorijskoj devaluaciji novca, kroz napuštanje zlatnog standarda u kojem je štampanje svake novčanice bilo uslovljeno fizičkim depozitom zlata kao uslova za štampanje te novčanice. Napuštanjem zlatnog standarda 1971-e godine moderne države na čelu sa SAD su praktično dozvolile centralnim bankama da štampaju novac bez ikakvog pokrića. Zlato je kao prirodni materijal delimično oskudno, iako se ne zna koliko ga ima za stvarno (pretpostavlja se negde oko 269 000 tona), ipak je težina rudarenja i same prerade bila limitirajući faktor štampanja novih novčanica, dok je zlatni standard bio u upotrebi. Uklanjajući prirodna ograničenja na monetarnu ekspanziju gde zlato kao prirodni materijal više nije bilo potrebno držati u rezervi, države su uvele haos u monetarnu politiku, otimajući budućnost od svojih građana. Neprekidna inflacija vremenom smanjuje kupovnu moć i umesto da nagrađuje mukotrpan rad pojedinca koji zarađuje platu tako što doprinosi društvu, zapravo ga kažnjava kroz devaluaciju novca. Ovde su posebno ugrožene osobe sa fiksnim primanjima, a naravno ne treba zaboraviti ni one koji štede u fiat valutama. Zamislite kako se danas oseća prosečan Argentinac, Venecuelanac, ili Turčin koji je ceo život radio težak fizički posao i štedeo u domaćoj valuti kada shvati da se njegov životni rad i ušteđevina poništava u jednom danu. A ne tako davno imali smo primer i u Jugoslaviji koliko inflacija može da uništi život nekom. Čestim izmenama kamatnih stopa, povećanjem likvidnosti određene valute i izmenama stope inflacije se kreira nesigurnost na tržištu, otežava planiranje budućnosti za mlade i poništava životna ušteđevina starijih osoba. Današnji novac, bilo čije države, jednostavno nije novac za dugotrajnu štednju. Inflacija je zapravo skriveni porez, i to na budućnost. Današnje valute se uglavnom koriste za svakodnevne troškove, gde neki čak troše novac na nepotrebne stvari znajući da ako ga danas ne potroše, sutra već vredi manje. O uspešnosti štednje u bilo kojoj fiat valuti je izlišno govoreći kada se uzme u obzir neprekidna devaluacija same valute.

Istorijski gledano, sredstvo plaćanja je prelazilo uvek u bolji oblik. Od robe, preko dragocenih materijala, do državnih valuta. Ali evolucija novca nije prestala sa papirnim odnosno digitalnim oblikom državne valute. Kako je tehnologija napredovala, i sredstvo plaćanja (i štednje) je napredovalo. Bitkoin kao elektronsko sredstvo plaćanja je predstavljeno svetu 2009-e godine, od strane Satošija Nakamotoa. U svom najprostijem obliku podrazumeva prenos vrednosti od jedne osobe ka drugoj, bez posrednika. Dakle, ni država ni centralne ni privatne banke vam više nisu potrebne ukoliko želite nekom da platite za određenu robu ili uslugu. Ono što je osnovna razlika između Bitkoina i fiat valuta je deflatorna monetarna politika Bitkoina, koja je softverski određena i stalna, bez mogućnosti promene. Nasuprot konstantnom inflatornom fiat mehanizmu stoji Bitkoin sa svojim unapred određenim brojem novčića i oskudnošču koja se proporcionalno povećava kako raste adopcija Bitkoina u svetu. Bitkoin nije koruptivan, i nijedan pojedinac ni grupa ne mogu da promene njegova već postavljena pravila. Takođe, oslanja se na tehnologiju, a kada je reč o prihvatanju napretka, postoje samo dve opcije. Ili prihvataš napredak i ideš u korak sa vremenom, ili ga odbacuješ i bivaš ostavljen iza. Empirijski gledano, bez obzira na razne pritiske, tehnološki napredak se nikad nije zaustavio a oni koji su mislili da je to moguće su svaki put izašli kao gubitnici. Dok se neko bori da uspori progres, neko ga prihvata i dalje unapređuje. Setite se samo da su za elektronsku poštu pričali da je nepotrebna pored pisama, i da nikad neće raditi. A onda zamislite svoj poslovni život danas sa pismima, da su ostala u širokoj upotrebi.  

Kao i roba u početku, pa potom dragoceni materijali, tako je i Bitkoin imao svoj razvojni put kao valuta koja nije ušla u upotrebu kao posledica državnih zakona i pravila. Od svog početka, Bitkoin je našao svoje mesto u neposrednim internet plaćanjima i samom transferu novca između pojedinaca koji su u ovom sredstvu videli bolje karakteristike u odnosu na fiat valute. Pored neposredne razmene, te karakteristike podrazumevaju i opciju ličnog čuvanja i stoprocentnog prava vlasništva nad ovom imovinom, koju niko ne može nasilno oduzeti, jer postoji samo u digitalnom obliku. Poredeći sa elektronskim računima u banci koji se u svakom trenutku mogu ugasiti i novac sa njih konfiskovan, jasno je zašto je Bitkoin bolja forma novca u današnjem digitalnom dobu. Dalje, tokom decenije i po postojanja, Bitkoin se dokazao i kao čvršći oblik novca, jer dugoročno gledano osobe koje štede u Bitkoinu ojačavaju svoju kupovnu moć usled deflatorne monetarne politike na koju se Bitkoin oslanja. 

I opet kao u slučaju dragocenih materijala i fiat valuta, uviđa se ponavljanje obrazca gde država “uskače u pomoć” kako bi upotrebu određene vrste novca “poboljšala i pravno regulisala”. Samo što je ovaj put malo drugačije jer država nema mogućnost štampanja novih novčića i povećanje inflacije, nema ciljane devaluacije vrednosti Bitkoina kroz besmislene regulacije, i nema gubitka poverenja u samu valutu, upravo zato što njena osnovna pravila isključuju promenu sopstvene monetarne politike. Nešto sa čime se države do sad nisu susrele. Stoga i imamo države koje idu u korak sa vremenom, poštuju unapred zadata pravila i prilagođavaju se njima kroz menjanje sopstvenih zakona kako bi omogućile svojim građanima izloženost novoj formi novca. Igrom slučaja ili ne, ali to su barem za sada male države poput El Salvadora, Paname, Butana, sa liderima koji pripadaju mlađoj generaciji, tradicionalno okrenutoj tehnologiji i napretku. Od većih zemalja, Bitkoin uglavnom nije prihvaćen, prvenstveno jer ga ne razumeju, a onda i zbog birokratskih pravila kojima su ove države i njeni građani preopterećeni. Evropa tu svakako spada. U poslednje vreme se i diskutabilno najjača država sveta, SAD, okreće Bitkoinu čijim prihvatanjem i ozakonjenjem pokušava da stvori plodno tlo za dalji razvoj Bitkoina, sebe napravi digitalnim centrom kriptovaluta i tako pokuša da zadrži status lidera u svetu. Bez želje za veličanjem njenog rukovodstva, na kraju krajeva svi političari samo koriste određene situacije za lako skupljanje poena, ali jasno je opredeljenje za praćenje tehnologije i razvoj društva. Sa druge strane, i dalje imamo zemlje koje se trude da diskredituju najpopularniju digitalnu valutu pričama o prevarama, koriščenju u kriminalne aktivnosti i regulativama koje ne doprinose Bitkoin adopciji među njenim građanima. Pored nerazumevanja protokola i preopterećenosti birokratijom, postoje još neki razlozi za averziju prema Bitkoinu. Jedan od njih je  nepostojanje želje za edukacijom o Bitkoinu kao najsavršenijem novcu koji je ikad postojao. Veliki broj građana i naše a i drugih zemalja nema osnovno znanje o ekonomiji, inflaciji, monetarnoj politici, ne razumeju kako zapravo novac nastaje i čime je uslovljen, a sam Bitkoin im deluje previše komplikovano da bi se udubili u njegove osnove (delom i zbog negativne klime koja se stvorila tokom godina od strane medija).  Drugi razlog je zavisnost većine zemalja od svetskih sila. Prihvatanjem Bitkoina i prelaskom na Bitkoin standard svaka zemlja bi se otrgla iz kandži globalnog kapitalizma, postala bi prava suverena država. U sistemu gde je novac ograničen i oskudan, ne možete da lažirate čitavu ekonomiju. Nema manipulacije od strane monetarnog fonda, nema kriminala i korupcije od strane vlasti. Sve zavisi od vrednosti koja se stvara i slobodno tržište, a ne država i institucija, određuje cenu robe i usluga kreiranih u takvom okruženju. Ne postoji mogućnost za rat, jer ste prinuđeni da valutu trošite na ono što celokupno društvo smatra neophodnim za svoj dalji razvoj. Ono što je korisno nalazi svoje mesto, sve beskorisno i štetno biva odbačeno jer ljudi ne žele da troše limitirane resurse na beznačajne stvari. 

Nakon decenija i stoleća razvoja novca, Bitkoin predstavlja promenu obrazca u načinu definisanja novca, njegovog kreiranja, regulisanja, i poverenja koje se ne oslanja ni na jednu državnu instituciju. Nasuprot zlatu, čija ponuda zavisi od procesa rudarenja, i fiat valuta, čija ponuda zavisi od štampajuće mašine, Bitkoin se oslanja na softverski kod koji je odredio postojanje samo 21 000 000 BTC novčića zauvek, kreirajući tako oskudnost i predvidljivost u ukupnoj cirkulaciji. Bitkoin je prvi deflatorni novac ikad izmišljen, gde se izdavanje novih novčića smanjuje u budućnosti, nasuprot fiat valutama čiji broj konstantno raste, i nikada se ne može tačno utvrditi koliko će fiat novca zapravo postojati u budućnosti. I zlato i fiat zavise od pojedinaca i institucija, i zahtevaju poverenje u njih, koje se lako izdaje zarad lične koristi. Bitkoin se oslanja na decentralizovani sistem kreiranja novih novčića, i ne postoji pojedinac niti institucija, pa čak ni sam kreator Satoši Nakamoto, koji mogu jednostrano da promene to pravilo. Bitkoin predstavlja tehnološki napredak ka boljoj i pravednijoj formi novca, ne zna za granice, i ne zahteva nikakve posebne dozvole za korišćenje. Sa Bitkoinom, novac više nije državno kontrolisan i regulisan, već slobodno tržište određuje njegovu vrednost, kao nekada davno sa dominantnim oblicima robe i sirovinama koje su se u ta vremena ustanovile kao opšte prihvaćena sredstva plaćanja. Bitkoin nije poboljšao starije oblike novca kopiranjem njegovih karakteristika, već je učeći na greškama rešio probleme koje je taj novac imao od momenta uplitanja države u njegov razvoj.